„Ko to tamo peva“ i „Maratonci trče počasni krug“. Ko još ne zna da iza ovih izuzetnih filmova kao reditelj stoji Slobodan Šijan?! Umjetnik čiji su filmovi u više anketa proglašavani među najgledanije svih vremena u bivšoj Jugoslaviji posljednjih godina bavi se likovnom umjetnošću, pedagoškim radom, pisanjem i, kako kaže, konzumiranjem filmova.

U vremenu svakojakih trendova i sumnjivih kreativaca, Slobodan Šijan rijetko dobija šansu da „progura“ neki svoj projekat. Gotovo nevjerovatno djeluje činjenica da je snimio samo peti dio onoga što je nudio na raznim konkursima, fondovima ili komisijama. Iz tih birokratskih tijela uvijek se našao neko „pametan“ da uči Šijana kako da snima sopstvene filmove ili popravlja priče u scenarijima. Šijan, kao reditelj koji se ne povija prema nečijem ukusu, odbio je da učestvuje u takvim mediokritetskim igrama i više se usmjerio na ostale svoje talente. Ono što je u međuvremenu snimio, mnogi su u razvoju omeli, pa je mali broj ljudi vidio dva njegova posljednja filma „Siroti mali hrčki“ i „S.O.S. Spasite naše duše“. U posljednja dva mjeseca dva puta je gostovao u Crnoj Gori. U Nikšiću, Podgorici i Cetinju imao je susret sa publikom, a u Zetskom domu su prikazana i dva njegova najgledanija filma. U intervjuu za Pobjedu sa Šijanom pričamo o tri decenije rediteljskog staža.

„Ko to tamo peva“ je proglašen za najbolji jugoslovenski film svih vremena. Jeste li ikad tokom snimanja ili montaže i pomislili da ste režirali tako važan film?

- Kada snimate film, želite da ga napravite što bolje možete i ne razmišljate o tome da li pravite nešto za sva vremena. Hteo sam da napravim film koji komunicira sa publikom i da učinim da funkcioniše.

Iako je u filmu „Ko to tamo peva“ eksplicitno potencirana poruka koju je ta priča trebalo da prenese na gledaoce, u „Maratoncima“ čini se da nijeste insistirali na tome. Da li Vam je ikad bilo važno da svojim filmovima pošto-poto pokušate da napravite neku jasnu poruku koja će tražiti gledaoce?

- Ne u tom smislu da bih to stavljao u prvi plan. Učio sam se na klasici američkog filma, a poznata je izjava Džona Forda: „Kada imam poruku, onda odem u poštu i pošaljem telegram“. To je i neki moj princip. Ne volim da objašnjavam poruke čak i ako ih šaljem.

Glumac Bogdan Diklić, pored toga što je izjavio da mnogo žali što nije mogao da prihvati ulogu Miška u „Ko to tamo peva“, kazao je i da su glumci tokom snimanja imali utisak da prave svoj najgori film. Ako je zaista bilo tako, kako je onda bilo moguće podstaći ih da budu onako genijalni?

- O prošlosti se pričaju razne priče i svako ima pravo na svoje tumačenje. Ja sam bio reditelj debitant, glumci me nisu poznavali i možda su očekivali neki drugi način komunikacije koji nisam posedovao. Dosta sam hladan u komunikaciji, ne hvalim previše, pa im je možda to nedostajalo. Ali zato znam da vidim interpretaciju i da ne upropastim ono što glumci dobro urade. Imali smo malo vremena i tempo rada je bio takav da sam verovatno samo ja znao šta radim. Možda je taj utisak iz toga proizašao.

Dobar dio Vaših dugometražnih igranih filmova indirektno je vezan za neke istorijske datume. Da li su te naznake samo diskretno pravljenje okvira za priču o malom čovjeku u velikim društvenim i istorijskim lomovima?

- Tražite od mene da analiziram sopstvene filmove. Verovatno ima neke veze i nije slučajno što sam to radio. Pretpostavljam da sam želeo da se vežem za nešto i uspostavim neku referencu. Ali to nije uvek bila referenca samo na istorijski okvir već i na nešto što se dešavalo u savremenosti. Nema veze da li snimate film koji je savremen po temi ili se bavi prošlošću, jer vi ga uvek pravite iz pozicije u kojoj vi živite. On je uvek komentar te sadašnjosti, u kojoj živimo.

Filmom „Davitelj protiv davitelja“ napravili ste značajan stilski zaokret u odnosu na ono što ste do tada stvarali. Koliko je u Vama tokom višedecenijskog filmskog staža bila jaka potreba da se mijenjate?

- Uvek sam pokušavao da pravim drugačiji film. Mislim da su „Maratonci“ drugačiji film od „Ko to tamo peva“ zato što su bili iskorak u pravcu crnog humora i baratali su sa nekim elementima gangsterskog žanra. Čak je i publika bila podeljena. Ljudi koji su voleli „Ko to tamo peva“ nisu voleli „Maratonce“. I obrnuto. U svakom filmu sam pokušavao da uradim nešto različito, a da li sam u tome uspeo, nemam pojma. Danas, eto, svi počinju da pronalaze neke sličnosti.

Glumac Taško Načić uvjerljivo se uklopio u ulogu davitelja Pere Mitića. Da nije uloga u Vašim filmovima, taj autentični glumac gotovo da bi bio zaboravljen. Kakav je Taško Načić bio kao čovjek i kao saradnik?

- Sjajan. Na neki način ja sam ga uveo u kinematografiju ulogom u „Ko to tamo peva“. Sećam se da je Bata Stojković bio srećan što sam ga angažovao, jer ga je obožavao. On je u tom filmu napravio sjajnu ulogu. Kada sam radio „Maratonce“, Taško je bio razočaran jer ga nisam angažovao da igra Bilija Pitona, ulogu koju je igrao u pozorišnoj predstavi. Kada sam došao do „Davitelja“, tu sam opet video film sa njim i dao sam mu glavnu ulogu. I na neki način mu se odužio.

Zanimljiv je podatak iz Vaše biografije da ste se, nakon diplomiranja na Likovnoj akademiji, prijavili na prijemni iz režije zbog reditelja Živojina Pavlovića, koji je u to vrijeme preuzimao klasu. Za pretpostaviti je da je njegov filmski opus probudio reditelja u vama?

- To je tačno. Završio sam Likovnu akademiju i nije mi padalo napamet da nešto studiram dalje. U tom periodu sam vidio Pavlovićeve filmove „Buđenje pacova“ i „Kad budem mrtav i beo“, kao i „Tri“ Saše Petrovića. Naš film je postao nešto u tom trenutku. Kada sam čuo da klasu preuzima Živojin Pavlović, učinilo mi se da bih mogao da probam. Prijemni je bio jako težak, međutim ja sam primljen, pa sam pomislio da bih kod tog čoveka tokom četiri godine nešto mogao da naučim. Kroz tu generaciju reditelja crnog talasa, domaći film je prvi put zaživio na način koji se meni u tom trenutku činio značajnim.

Jeste li prve dvije godine studiranja imali dilemu da li ste uopšte za taj posao?

- Mene je to dosta zanimalo. Kada sam završio Likovnu akademiju, osećao sam skučenost galerijskog sveta. Imao sam potrebu za proširivanjem kreativne delatnosti ka nekim drugim medijima. Možda sam naslućivao da će u tom pravcu ići razvoj vizuelnih umetnosti. Danas je to hibridna oblast u kojoj se umetnik kreće između videa, instalacije, nekih slika, crteža i fotografija. U ono vreme je to bilo prilično podeljeno, jer ako si studirao likovnu akademiju nisi ni imao priliku da dobiješ kameru, čak ni amatersku. Morao si da ideš u kino klub i tamo nešto pokušaš. Dok sam studirao kod Pavlovića, još na prvoj godini sam snimio nekoliko interesantnih eksperimentalnih filmova koje i danas jako volim i čak sam ih prikazivao na mojim izložbama. Snimio sam ih zahvaljujući Pavloviću, jer je on od studenata zahtevao da snime sve filmove planirane u okviru postojećih uslova na akademiji. Ispit nisi mogao da položiš ako ne snimiš te filmove.

Razgovarao: Jovan Nikitović

(Intervju u cjelosti pročitajte u štampanom izdanju dodatka Kultura)