Jedan je Đuza Stojiljković. Znaju to njegove kolege, teatrolozi, kritika i publika. Možda je najduhovitiji komentar na račun Đuzinog talenta davno izrekao reditelj Ljubomir Muci Draškić: „Da sam kraljica Elizabeta od Engleske, a nažalost i na sreću nisam, ja bih Đuzi dodelio titulu sera. Zašto? Zato što ima veliki dar, perfektnu glumačku tehniku, veliku inteligenciju i obrazovanje kao i posvećenost glumi, koju retko ko ima.“

Razgovarao: Jovan Nikitović

I u poznim godinama, Đuza Stojiljković potvrđuje svoju klasu. Iako, kako priznaje, nije tako građen da može da odigra nešto markantno, Đuza je ostvario blizu 200 uloga u pozorištu, na televiziji i filmu. U posljednje dvije godine, Stojiljković igra u nekoliko pozorišnih predstava. Gostujući prošle nedjelje u Podgorici sa ansamblom JDP, Đuza se, tumačeći dva lika u predstavi „Elijahova stolica“ Borisa Liješevića, još jednom potvrdio kao veliki majstor glume.

U intervjuu za Pobjedu, Đuza govori o pozorištu, glumi, životu, prošlom i sadašnjem vremenu…

U 83. godini i dalje igrate u pozorištu i na filmu. U čemu je tajna Vaše glumačke mladosti?

- Ko bi ga znao. Obično ljudi koji su zašli u godine, a bave se sličnim poslovima, kažu: „Treba otići kad je vreme“. A kad je vreme?! To vam niko ne može reći. Kod svakoga je drugačije. Pokušavao sam da se manem glume, ali ne vredi. To je jače od mene. Čovek ne može da smisli šta da radi. Kada sam se penzionisao, mislio sam da je kraj i nisam igrao cijelu godinu. Uvideo sam da je to besmisleno, jer ko će igrati sve te starije osobe?! Dok mogu da mrdam, baviću se glumom.

Do posljednjeg trenutka i u poznim godinama igrali su i pokojni Ljuba Tadić, Stevo Žigon, Rade Marković… Ima li za Vas života izvan glume?

- Mogu vam reći da ga i nema. Kao mlađi imao sam veliki broj prijatelja, koji su, nažalost, svi mrtvi. Sada, nemam prijatelje izvan glume. Ti koji su bili sa mnom zajedno u gimnaziji, na studijama, svi su otišli… Osećam se nekako ogoljeno i ne sklapam nova prijateljstva, osim u pozorištu. U pozorištu imam prijatelje, drugove… Neki put se posvađamo, ali bez njih se ne može. Pozorište je jedna egoistična stvar i glumac je usredsređen na sebe, jer je osuđen da se ceo pojavi i prikaže sve što može. Ne možete se kriti. Kada svirate neki instrument, on je vaš izraz, a u glumi ste sam sebi izraz. Ako ne negujete sebe i pripremite to iznutra, onda ćete teško igrati. Kad bi me neko pitao da li bih, kada bi se ponovo rodio, bio glumac, bogami bih dobro razmislio.

Jesu li godine iskustva donijele i određenu ležernost koja Vam dozvoljava da budete smireni uoči početka svake predstave?

- Godine donose sigurnost na sceni, ali ono što je teže – imate i veću odgovornost. Sećam se kada sam glumio sa Ljubom Tadićem, Cicom Perovićem, Pepijem Lakovićem… to je za nas bila igrarija. A sada, ja moram dva ili tri puta da prođem ceo tekst, da uđem u priču, iako sam to igrao i probao na desetine puta. Možda je to i dobro. Čovek, što je više pri kraju života i karijere, sve je odgovorniji, jer nema vremena za popravke.

Šta je najteže za glumca u Vašim godinama?

- Što ste iskusniji i što se lakše snalazite na sceni, imate veću odgovornost i veći strah da nešto ne pokvarite. Pogotovo partneru. Za mene je partner bog. Neko kaže – ma šta me se tiče kako on igra. Međutim, ja volim da igram sa boljim glumcem od sebe, jer on i mene „povuče“ da budem bolji.

U posljednje vrijeme u predstavi „Otac na službenom putu“ Olivera Frljića – igrate dječaka. Publika i kritika su Vas dobro prihvatili u toj ulozi. Koliko ste sami sebi čudni i neobični u tom projektu?

- Moje lice i čitava moja spoljašnjost me ne opredeljuju za neku vrstu uloga. Ako imate velike oči i veliku glavu, vi ste odmah predodređeni za klasiku. Ne pripadam tom profilu. Za ulogu dečaka sam dobio šest priznanja. Naravno da ne mogu da igram dečaka, ali ja pratim njegovu psihu. Ne pravim se mlad, osim što potrčim neki put… Zapravo, iz vizure starog čoveka, govorim kao dečak.

Veliku popularnost stekli ste ulogom Rodoljuba Rođe Petrovića u TV seriji „Pozorište u kući”. U kolikoj mjeri Vam je ta uloga promijenila život?

- U ono vreme se radilo daleko ozbiljnije na televiziji nego danas. Ekipa je bila tako sastavljena da smo živeli kao porodica. Igrao sam i pre toga na televiziji, a ta uloga me „izbacila“ u glumački vrh. Cela Jugoslavija je gledala seriju. Nisam se „poneo“ tom popularnošću. Shvatio sam to kao sasvim normalnu stvar. Popularnost je glumcu neophodna da bi ga ljudi znali, a i da ga reditelji lakše uoče… Uloga u toj seriji mi jeste donela veliku popularnost, ali i sigurnost. Čovek se drukčije oseća kada malo oseti da nije niko i ništa. Da je, ipak, nešto. Samo se ne treba „poneti“, jer to dovodi do pada.

Iz te serije mnogi više nijesu među živima, a na sceni ste ostali samo Ljiljana Lašić i Vi. Šta ostaje od čovjeka kada mu odu prijatelji?

- O tome sam razmišljao pre neki dan. Osetim prazninu i neku veliku usamljenost. Zaključim da je moje vreme prošlo. Volim mlade ljude, ali ne možete sa njima da imate odnose kao sa svojom generacijom. Kada gledam reprizu te serije teško mi je, jer gledam ljude koji su mrtvi. Vrati me to u ono vreme i setim se šta smo sve prebrodili da bismo snimili tu seriju. Prve kritike su bile negativne. Govorili su da je to malograđanština. To je veoma pogrešno. Bilo je reči o porodici i te situacije su svakome mogle da se dešavaju. Mlada generacija danas je nevaspitana. Ranije je porodica bila centar društva. Iz porodice čovek crpi prve odnose u društvu. Ako tu promaši, ne mora da znači da će biti kriminalac, ali je već malo izgubljen za život.

(Intervju u cjelosti pročitajte u štampanom izdanju dodatka Kultura)