Objavljeno: ned, 24. feb, 2013.

IN MEMORIAM: Desa Trevisan – Nenapisano o Jugoslaviji

Umrla je u utorak Desa Trevisan, tokom gotovo pet decenija dopisnica uglednog londonskog Timesa iz Istočne Evrope – prva žena-dopisnik u istoriji Timesa. Pamtila je i doba Josipa Broza Tita i njega lično; bila je svjedok početka raspada Jugoslavije čije je suštinske uzroke, za razliku od većine stranih dopisnika, razumjela u potpunosti.

desa trevisan u 300x200 IN MEMORIAM: Desa Trevisan   Nenapisano o JugoslavijiVjerovatno i zato što je i sama bila plod srpsko-hrvatskog braka; nije štedjela ni srpski ni hrvatski nacionalizam; govorila je kako je zbog stavova godinama gubila prijatelje…

Desa Trevisan je bila veliki prijatelj Crne Gore kojom je, kako mi je jednom prilikom prije neku godinu rekla, „bila opčinjena od rane mladosti“. Njeni članci i nastupi u odsudnim istorijskim razdobljima za našu zemlju, kada su se nezavisnosti Crne Gore protivile najvažnije svjetske adrese, bili su rijetka prilika da se u zapadnim medijima čuju argumenti koji su bili i stavovi zvanične Podgorice i to izgovoreni mudro, racionalno i na način kako to Zapad može da razumije. Naša zemlja nije imala tih godina boljeg advokata od Dese Trevisan, premda, naravno, ni kod nje nije, kao kod prije svega vrhunske novinarske, manjkalo oštre kritike onoga što je u Crnoj Gori trebalo kritikovati.

Desa Trevisan je početkom prošle decenije odabrala da kraj života provede u našoj zemlji gdje je živjela povučeno do smrti.

Oni koji su je poznavali znali su koliko je toga o Jugoslaviji znala, a nije stigla da napiše. Ličila mi je na živu enciklopediju nenapisanog.

Srđan Kusovac

Od kralja Petra do Jovanke i Miloševića

Piše: Markus Taner, London

Desa Trevisan, rođena Pavlović, imala je burno detinjstvo, prisustvovaši nekim od najtraumatičnijih događaja 20. veka u Jugoslaviji. Kao detetu imućnih roditelja – oca Srbina i majke Hrvatice – rane godine bile su joj povlašćene. Živeći i u Zagrebu i u Beogradu, kao dete se igrala sa budućim jugoslovenskim kraljem Petrom.

Međutim, kada je došla u tinejdžerske godine nastupila su teška vremena. Njena porodica morala je da pobegne iz Zagreba vozom neposredno pre dolaska ustaša na vlast 1941. godine, što je kod nje izazvalo trajnu netrpeljivost prema hrvatskom nacionalizmu.

Nekoliko godina kasnije, kada su vlast u Jugoslaviji preuzeli komunisti, doživela je nove traume. Veći deo imovine njene porodice je oduzet, otac joj je završio u zatvoru, a Trevisan je smatrala da je za kasnije samoubistvo njenog brata kriv progon kojem su on i drugi pripadnici stare buržoazije bili izloženi teških četrdesetih i pedesetih godina.

Uprkos ogorčenosti koju je osećala prema komunističkom režimu, Trevisan nikada nije prestala da bude opčinjena zemljom u kojoj je rođena. Napustivši Jugoslaviju da bi se udala za britanskog novinara Erika Borna, vraćala se u nju kao državljanka Velike Britanije, radeći za londonski Tajms.

Brak Tita i Jovanke

Jedan od njenih ranih zadataka bilo je izveštavanje o braku predsednika Tita sa tada vitkom i atraktivnom Srpkinjom iz Hrvatske Jovankom, koje se u ranim danima njenog bračnog života Trevisan sećala kao uzdržane i dostojanstvene ličnosti.

Narednih 30 godina, na vrhuncu karijere, Trevisan je provela kao lutajući reporter u Istočnoj Evropi, pišući udarne vesti o pokušaju Rumunije da se osamostali od Sovjetskog Saveza, usponu i padu češkog eksperimenta sa socijalizmom ljudskog lika i pokretu Solidarnost u Poljskoj.

Trevisan – što je prezime njenog poslednjeg muža, Italijana – vratila se u Beograd osamdesetih da bi se starala o majci, nakon čega je ostala za stalno u glavnom gradu Jugoslavije.

Tu je postala poznata ličnost, danju držeći neku vrstu neformalnog političkog salona u restoranu međunarodnog pres-centra, u društvu svoje majke sa uvek besprekornom frizurom, a noću zabavljajući kolege novinare i diplomate uz pladanj guščjeg pečenja u Klubu književnika u Francuskoj.

Trajni povratak u Jugoslaviju

Iako je Trevisan uživala u svađalačkoj srpskoj politici i prizemnim balkanskim razgovorima o seksu i životu uopšte, trajni povratak u Jugoslaviju kao šezdesetogodišnjakinji nije bio lak.

Morala je da se izbori sa činjenicom da njena voljena majka više ne zna ko je, ubeđena da živi u Austrougarskoj početkom dvadesetog veka, povremeno glasno zapevavši refren pesme ,,Hrvatska nije propala dok mi živimo“, zbog čega su jednom ona i Desa bile izbačene iz taksija.

Dok se Trevisan borila da izađe na kraj sa narušenim mentalnim zdravljem svoje majke, sukobila se i sa novim talasom srpskog nacionalizma pod Slobodanom Miloševićem, koji je prezirala i za koji je smatrala da će odvesti čitavu zemlju u ponor.

Njeni stavovi o sukobima na Kosovu bili su, zapravo, složeniji nego što je većina ljudi u to vreme shvatala, a prema pobuni kosovskih Albanaca odnosila se sa priličnom zabrinutošću. Međutim, bila je ubeđena da je Miloševićev agresivni pristup u tadašnjoj pokrajini koban, zbog čega se posvađala sa većinom bliskih srpskih prijatelja, uključujući i pozorišnu rediteljku Miru Trailović.

„Izdajnica Srbije“

Režim ju je smatrao izdajnikom Srbije, a osećala se kao pod opsadom u svom stanu u Palmotićevoj, gde je dobijala smrtne pretnje, a jednom je na nju na ulici čak i pucano.

Trevisan nije imala razumevanja za Franju Tuđmana i njegovu perfidnu rehabilitaciju ustaškog režima u Hrvatskoj, ali se podjednako energično protivila i Miloševićevom odnosu prema njima.

Bila je posebno zgađena pljačkom delova hrvatske teritorije pod srpskom kontrolom i jednom prilikom, na vrhuncu rata u Hrvatskoj, planula je kada je konobar u Klubu književnika pokušao da je posluži vinom sa okupirane teritorije oko Vukovara.

,,Šta je ovo?“ uzviknula je proučivši flašu strogim pogledom. ,,Vino iz Iloka? Ukradeno! Kako se usuđuješ da me poslužiš ukradenim vinom!“ zagrmela je. Konobar se vratio u vinski podrum sa uvredljivom flašom i vratio se sa nečim manje spornim.

Iako se privatno brinula za svoju i bezbednost svoje krhke majke, odbila je da ublaži kritike, prekidajući konferencije za štampu Vlade oštrim pitanjima i, kada nije uspevala da se dokopa mikrofona, glasno komentarišući ili izvikujući jedno prosto: ,,Ha!“

Svakom strancu ili diplomati kog je srela predstavljala je Miloševića u lošem svetlu, a kada bi osetila da joj priča ne prolazi, prekidala bi svako neslaganje rečenicom: ,,Slušajte! Ja poznajem ove ljude!“ Bila je vatreni pobornik tadašnjeg Miloševićevog najvećeg rivala, Vuka Draškovića.

Londonski nemir

Ne uspevši da je otera zastrašivanjem, režim se rešio povukavši joj akreditaciju, zbog čega se 1993. godine sklonila u London, trajno predavši palicu Tajmsa Timu Džudi, tamošnjem višegodišnjem kolegi.

Novi život u Londonu, međutim, nije joj doneo mir. Uprkos gnušanju prema Miloševićevom režimu i visokoj ceni koju je platila suprotstavljajući mu se, svojoj novoj zemlji nije mogla da oprosti ulogu u bombardovanju Srbije 1999, možda i zato što je to povratilo uspomene na bombardovanje koje je doživela 1941. godine.

Zbog toga je za sobom ostavila London i preselila se u Crnu Goru, u kojoj je provela ostatak svog života sve dok se nije razbolela. Donkihotovska i ponekad svojeglava, biće upamćena po ljubavi prema životu i svojoj velikodušnosti.

(Balkan Insight)

Najnovije u rubrici